NAGRADE 4. FESTIVALA NOVI TVRĐAVA TEATAR

Nakon završetka predstave "Međuigre", održana je svečana dodela nagrada festivala. Publici se pre svega obratio koordinator programa Vuk Miletić i pozvao predsednika žirija Vladimira Kopicla da se obrati publici. Na svečanoj dodeli nagrada na zatvaranju 4. festivala Novi Tvrđava Teatar u Vili Stanković u Čortanovcima, donešene su sledeće nagrade:

Nagrada za najbolju režiju
KOKAN MLADENOVIĆ, za predstavu „Jami distrikt“, Trupa Jami Distrikt

Nagrada za najbolju predstavu
„ČUVARI TVOG POŠTENJA“, u režiji Borisa Liješevića, Gradsko pozorište Podgorica

Nagrada za najbolje glumačko ostvarenje
ARPAD MESAROŠ, za ulogu Kralja Karla Ružnog, u predstavi „Fama o biciklistima“, u režiji Roberta Lenarda, Novosadsko pozorište - Újvidéki Színház, Novi Sad

Nagrada za najbolje glumačko ostvarenje, ravnopravno
ISIDORA SIMIJONOVIĆ, za ulogu srpskog koncepta, u predstavi „Jami distrikt“, Trupa Jami Distrikt
NINA NEŠKOVIĆ, za ulogu bosanskog koncepta, u predstavi „Jami distrikt“, Trupa Jami Distrikt
JELENA GRAOVAC, za ulogu hrvatskog koncepta, u predstavi „Jami distrikt“, Trupa Jami Distrikt

Žiri je radio u sastavu književnik i pozorišni kritičar Vladimir Kopicl (predsednik), glumica i rediteljka Kinga Mezei i rediteljka Mia Knežević.

Nakon proglašenja, predsednik saveta festivala Jugoslav Krajnov je svečano proglasio 4. festival zatvorenim, i pozvao gledaoce na jubilarni 5. Novi Tvrđava Teatar.

SAOPŠTENJE ŽIRIJA FESTIVALA NOVI TVRĐAVA TEATAR

    Motivisan onim što je video i drugačije iskusio na višednevnoj sceni Novog Tvrđava Teatra i sameravajući to sa lakoničkom selektorskom eksplikacijom njegove dualne prve dame, umetničke direktorke i selektorke Vide Ognjenović, festivalski žiri u sastavu – Mia Knežević, rediteljka iz Novog Sada, Kinga Mezei, glumica i rediteljka iz Sente, Vladimir Kopicl, književnik i pozorišni kritičar iz Novog Sada, predsednik, zaključio je sledeće:

    Pored toga što nas je još jednom primerno podsetio na pogodnost izvođenja u otvorenom prostoru kao jednu od nezaboravljenih i, srećom, još naopako nedopisanih suština teatra, ovogodišnji program Novog Tvrđava Teatra, ne toliko napadno koliko smisleno, akcentovao je i druge suštinske i revitalizacijske odlike igre na sceni uživo.
    Najvidljivije - zaoštrenu  potragu za aktuelnim scenskim licima nedvosmislenog polemosa, dijaloga s lokalnim i planetarnim soc- i polit-ambijentom permanentne krize i post-krize. Uz to su, u većini viđenih predstava, klasične scenske  komponente mime razložno podržane i nadograđene savremenim pojačivačima scenskog mirisa i ukusa, od medijskih platformi i poštapalica, do tehno prečica i proteza, sve u žanrovskom luku od reaktuelizacijske adaptacije romana do stend ap komedije. Sve to je u zavodljivom para-prirodnom i para-scenskom ambijentu Vile Stanković imalo odgovarajući zavodljive parateatarske i teatarske efekte, ono, dakle, ono dakle za čim podjednako žude i umetnici i poblika.
    Ukratko, žiri ovogodišnje izdanje Novog tvrđava tetara vidi kao zgodan materijal za dalje opširne laudacije, ali ipak smatra da je u ovoj prilici možda dovoljna i jasna poruka pokroviteljima i sponzorima festivala da su im davanja dala odličan rezultat, tako da ih ubuduće  treba ne samo učiniti održivim, tj. uvećati, nego po mogućnosti i umnožiti.
    
    I na kraju, ali ne najmanje važno (već u ovom času možda i najvažnije) – nagrade:

    Odgledavši sve predstave u konkurenciji za nagrade, žiri je odlučio:

Da nagradu za najboljeg glumca dodeli Arpadu Mesarošu za ulogu Kralja Karla Ružnog u predstavi „Fama o biciklistima“ Novosadskog pozorišta / Ujvideki Szinhaz

U fantazmagorično tkivo dramski redizajnirane Basarine turbulentne distopijske koma-storije, sa očigledno uzbudljivim teatarskim posledicama, on je uspeo da se glumački ugradi kao nedvosmisleno stožerno mirno i neprestano uzdrhtalo telo-mesto, sa naporednim senčenjem i obasjavanjem svog lika i prirode ukupne igre. Dobro podešenim tonom i dikcijskom sugestijom, elementima pokreta, mikroglume, partnerskim terapeutskim snižavanjem i podizanjem tenzija uz interpretativne vertikale kolega, zaslužan je za mnoge od najboljih trenutaka predstave i njen total, što je i navelo žiri da ovu odluku donese jednoglasno.


Žiri je takođe odlučio nagradu za najbolju glumicu jednoglasno dodeli glumicama Isidori Simijonović, Nini Nešković i Jeleni Graovac za  ravnopravan doprinos i snažno partnersko sadejstvo u predstavi „Jami distrikt“

U ovom zaoštrenom, ekstremno razigranom multimedijalno-scenskom senzornom zalogaju, s mnoštvom naratorsko-muzičkih ukrasa, sa silnim upadima novomedijske rečite slikovnosti i teških hiper-realističkih polit-aroma najpresnije savremenosti u jedva prerađenom stanju, pomenute tri korporalno-scenske umetnice na zajedničkom poslu dokazivanja paradoksalne različitosti njihovih u tekst upisanih nacionalnih pozicija i ograničenja, i pojedinačno i timski su iskazale skoro sve što se od organski živog aktanta na sceni danas može očekivati. Spremnost, pre svega, što nam je, baš kao i Šekspiru, u onom njegovom slavnom citatu, zapelo za oko, pa odatle prešlo u ovo priznanje.
 

Žiri se takođe nije dvoumio da nagradu za najbolju režiju dodeli Kokanu Mladenoviću za režiju predstave „Jami disktrikt“, u koprodukciji Centra za kulturu Tivat, Bitef teatra i Think Tank studija iz Novog Sada

U nastojanju da scenski razigra zaoštrenu kvazidokumentarnu vivisekcijsku dramsku fikciju Milene Bogavac, tematski složenu oko preispitivanja pojma nacije i modelovanja ovog izuma 19. veka kroz presudne manipulativne polit-medijske mašine današnjice, Kokan Mladenović, još jednom, u svom inventivno praštećem, rasprskavajuće-katarzičnom maniru, pokazuje bogat repertoar sopstvene rediteljske invencije. U slučaju ove predstave ponajpre sposobnost da izoštri, ospolji, gradi i ruši, pa i zavede i prevede gledaoca u dobro tempiranu scensku „kopiju bez originala“, čiji original svi zapravo znamo, ali nam ovako dobra lekcija iz tog gradiva sigurno može dobro doći.
Istovremeno bujan i precizan rediteljski rad, s ponekim viškom, ali bez manjka. Ujedno, dobra prilika da upotrebimo jednu lepu reč za koju u ovom poslu obično nema dovoljno  mesta:  taman!


Žiri je takođe odlučio da nagradu za najbolju predstavu dodeli predstavi „Čuvari tvog poštenja“ Gradskog pozorišta Podgorica, odnosno istoimenom autorskom projektu Borisa Liješevića

Saglasno jasnom autorskom konceptu i podjednako čistoj režiji Borisa Liješevića, filigranski funkcionalnoj i bez suvišnih tehničkih ukrasa i ornamentalnih zavrzlama, ovo scensko ostvarenje, kroz dva gotovo aforistički efikasna niza generacijskog preispitivanja   tradicionalnih epsko-etičkih postulata društva i njegovih savremenih ne-mogućnosti u doba zahuktale konzumerističke, neo-liberalne perestrojke - donosi sve što mu je potrebno. Dobar i dobro postavljen glumački tim, nijansiranje artikulacionih specijalnosti svakog od aktera u korist ukupne igre, pregledno isticanje bitnog uz nenametljive vizualije i osvežavajuće umeren rambovski muzički fon. I ukupno scensko dejstvo podjednako podešeno za osvajanje publike i profi priznanja. Čestitamo.

U Novom Sadu, 8. jula 2017.

Žiri Novog Tvrđava Teatra 2017.
Vladimir Kopicl
Mia Knežević
Kinga Mezei

ŠESTI FESTIVALSKI DAN

Šestog dana festivala, publika je imala prilike da vidi diplomsku predstavu "Međuigre" u izvođenju studenata glume Akademije lepih umetnosti i multimedija u klasi Vide Ognjenović i asistenta Ivana Bosiljčića. Mladalačka energija je iznela kroz šalu i osmeh ovu predstavu koja govori o ljubavi, časti i vlasti. Predstava je održana u čast nagrađenih na festivalu. Na samom početku, publici se obratio Vuk Miletić, koordinator programa, koji je najavio dodelu nagrada nakon završetka predstave


"MEĐUIGRE" I DODELA NAGRADA 4. NOVOG TVRĐAVA TEATRA

​Večeras se u čortanovačkoj Vili "Stanković" zatvara 4. Novi Tvrđava Teatar. Prvo ćemo imati priliku da vidimo predstavu "Međuigre" po Servantesu i u režiji Vide Ognjenović. Igraju studenti Akademije lepih umetnosti - Beograd kojima je ovo diplomska predstava, a nakon toga će žiri, u kojem su Vladimir Kopicl, Mia Knežević i Kinga Mezei, proglasiti najbolje u četiri kategorije: najbolji glumac, najbolja glumica, najbolja predstava i najbolja režija. Početak u 21 sat.

INTERVJU - NEMANJA RANKOVIĆ

Nemanja Ranković, reditelj predstave “Nevidljivi ljudi”

nemanja rankovicKonekcija sa svetom u sadejstvu sa prirodom

Tekst Jelene Kajgo “Nevidljivi ljudi” diskretno ali vrlo pomno secira srpsku stvarnost: bez galame i velikih reči daje ozbiljan uvid u nekoliko ključnih tokova koji naše živote čini takvima da se osećamo kao nevidljivi ljudi... Nakon užičke predstave, njen reditelj Nemanja Ranković govorio je upravo o tome zašto je od takve stvarnosti utekao na vrh Zlatibora...


Čiji je taj naš život?
Pokušavo sam u radu na ovoj predstavi da dođem do nekog saznaja, do odgovora čiji je taj naš život koji nam izmiče iz ruku? Da li je život uopšte naš, da li mi živimo naše živote?Ili samo čekamo neki početak da krenemo u nekom drugom pravcu? Nažalost, odgovor nisam našao. Mada, kaže se da je pozorište tu da postavlja pitanja a ne da daje odgovore. Mislim da nam ovo otuđenje koje živimo, ovo dehumanizovano vreme zapravo samo ostavlja duboke ožiljke za koje se nadam da ćemo imati vremena da ih lečimo i očistimo...

Gledati u budućnosti ali gde?
To i jeste najveći problem, mi smo u raljama prošlosti, izgubili smo identifikaciju, čak i radoznalost traženja, pokušaj gledanja u nešto što bi nas moglo povesti nekud dalje, dati nam neki motiv da krenemo dalje. Pripadam generaciji '79, onoj koja je u trenutku kada smo postali svesni sami sebe odmah i izgubili te neke lične, porodične identitete, izgubili smo se... Otuđili smo se, nema nikakve privlačnosti među ljudima, nema erotike, ničega, nesposobni smo da sagledamo i raspravljamo o problemu. Mi se sažalimo na napuštene pse ali jedni na druge...pa i ne baš... Empatiju smo izbacili kao nešto patetično. Ako neko iskreno pati, to nam je patetično! Ali zašto?

A naše pozorište?Gleda li u čoveka?
Pre par godina sam bio na nekom svetskom kongresu u Jermeniji, gde se diskutovalo zašto je evropsko pozorište izgubilo dušu, gledaš predstavu, svi elementi su tu, sve je tačno, ništa ne fali ali dođeš do spoznaje da se to nikog ne tiče. Reditelji sve više rade predstave koje se ne tiču publike, koje nemaju emocije, nema u njima one nepatvorene iskrenosti, one istinitosti zašto se bavimo i stvaramo pozorište. Radeći u pozorištu pokušavam da popravim svet bar malo, znam da to zvuči kao iluzija ali bar pokušavam. To jeste utopistički u startu ali ako moja predstava bar nekog malo zamisli, eto, misija je imala smisla.

Ko tu nešto zna o liku?
Hm? Da li je najgore kad pisac umisli da nešto zna o liku ili pak kad to umisli glumac, ili je ipak najgore kad to pomisli reditelj? :) Mora biti zajedničkog sadejstva jer bez toga nema predstave. Insistiram na razgovorima. Niko od nas ne može bez ona ostala dva. Moramo se podržavati i raditi ravnopravno. Niti ja kao reditelj, niti glumac kao izvođač nismo neprikosnoveni, moraju se uvažavati razlozi “za” i “protiv”, razgovarati i raditi.

Konekcija ili diskonekcija?
Ja sam izgradio neki svoj svet, po završenim studijama u Novom Sadu, magistarskim i povratku iz Nemačke i Amerike, otišao sam da živim u planini, na Zlatiboru. Ne onom ružnom, turističkom, nego baš u planini, na preko 1000 metara nadmorske visine.  Mislim da je to čista konekcija, konačna konekcija sa svetom. Tek odatle vidiš šta se zapravo dešava oko nas, tek odatle možeš da sagledaš granice ludila koje živimo. Ako si stalno izložen pritiscima tako da ne možeš da selektuješ, napraviš - ne samo pravi - nego bilo kakav izbor, onda moraš da napraviš distancu – da ne poludiš. I ja sam je napravio.To sam naučio do Nekrošijusa. Taj beg od centra, mir, taj izbor daje mogućnost da se saberš, vladaš sobom i situacijom. Odozgo, iz šume, sa vrha Zlatibora, vidi se ceo svet. Vrlo jasno. Savršeno.

S. Miletić

PETI FESTIVALSKI DAN

Petog festivalskog dana gledali smo poslednju predstavu takmičarske konkurencije "Nevidljivi ljudi" u režiji Nemanje Rankovića Narodnog pozorišta Užice. Tematski, predstava govori, kao što i naslov kaže, o nevidljivim ljudima, o osobama koje zaglavljene na putu ka novoj budućnosti budu zaboravljeni i odgurnuti, koji tražeći svoj život i svoju sreću bivaju gurnuti na sam rub arene, u kojoj počinje bespoštena borba sa okruženjem, problemima i pre svega, sa samim sobom, težnjama i ambicijama. U svetu zabune, neshvatanja i zamenjenih teza, vrlo je lako skrenuti sa putanje u mračne pećine nevidljivih, gde se ljudi više ne cene prema onome što žele i govore, nego prema onome što jesu i rade.


ČETVRTI FESTIVALSKI DAN

Sinoć je publika gledala predstavu "Ukrađena ličnos'" Milana Gutovića. Predstava je izvedena van takmičarske konkurencije. Danas će publika imati priliku da vidi gostovanje Narodnog pozorišta iz Užica sa predstavom "Nevidljivi ljudi".


TREĆI FESTIVALSKI DAN

Trećeg festivalskog dana, videli smo predstavu u režiji Kokana Mladenovića, "Jami distrikt". Kroz kvaziistorijsku potragu za poreklom tri nacije, srpske, hrvatske i bosanske, i kroz slavljenje nepostojećih razlika i udaljenja, predstava prezentuje trenutno stanje, i daje jasan i nedvosmislen komentar. Sve ono što smatramo razlikama, sve ono na šta smo ponosni, sve ono što smatramo preprekama ka zajedničkoj budućnosti predstavlja upravo našu osudu, epopeju ludosti, slepila i pre svega, ogromne, ogromne mržnje koja ne vidi put čak ni kada njime hoda. Na kraju, najvažnija poruka je da smo u svojoj strašnoj gluposti, razbraćeni prepušteni drugima, da sa nama upravljaju kako im volja, u službi njihovih interesa, a naše trajne sramote. Tužan rezime glupe ostrašćenje mržnje naših malih balkanskih naroda.


INTERVJU - GLUMICA JELENA GRAOVAC

Glumica Jelena Graovac igrala je hrvatski koncept u predstavi “Jami distrikt”

jelena grahovacOno što kreiram je moj prostor sreće i slobode

Tri glumice koje su treće festivalske večeri igrale u predstavi “Jami distrikt” - Isidora Simijonović, Nina Nešković i Jelena Graovac oduvale su glumačku profesiju u sasvim drugu dimenziju. Svojom strasnom igrom – preciznom i mladalački podatnom, svojom odanošću ideji predstave, svojom neobuzdanošću mogle bi da budu mali master klas mnogim svojim i ne samo starijim kolegama... Stoga na početku tri velika “bravo” za njih!

Raspoložena za razgovor, posle predstave, bila je Jelena Graovac, igrala je maestralno hrvatski koncept ludila u predstavi... Na propitivanje kako su se našli na ovom projektu, kaže da je reditelj Mladenović neke od njih odabrao na kastingu a neke je gledao u neki drugim predstavama. Svi zajedno rade pak prvi put. Počinjemo pitanjem, šta misli zašto se publika smeje na mestima u predstavi gde smeh mora da stane i zašto se u Srbiji uvek sprdamo sa stvarima koje stvarno više nisu za šalu?

Igračka-plačka
Nama je to isto zanimljivo sa svakim novim susretom sa publikom i svakim novim izvođenjem, da vidimo reakcije publike, mesta gde reaguju. Ovo večeras nam je bilo 15. izvođenje. Predstava je tako i pisana, postavljena i igrana da se obračunavamo sa time šta nam je smešno. Naš reditelj je ovu predstavu žanrovski okarakterisao kao igračku-plačku. To dosta govori o pitanju smeha i onoga čemu se ne bi trebalo smejati..

Razbijeno ogledalo
Da li će u Srbiji ikada biti tako da naše pozorište, u kojem se ogleda naše društvo, ne bude toliko crno?Hm... Mi se u predstavi maksimalno bavimo našom surovom stvarnošću, do nekog neizdržljivog nivoa. Iznosimo stvarnost na pladnju a tnaša stvarnost postala je nešto zbog čega je jako teško stajati na nogama. To potenciranje stvarnosti do krajnjih granica je nešto ka čemu se krećemo.

Iživeti ludilo da bi se preživelo
Posle predstave osećam se jako čudno, dugo me drži adrenalin iz nje. Meni je lično veoma važna, to je moj stav, to kako igram ovu predstavu je nešto neodvojivo do toga kako se ja osećam kao čovek i umetnica. Što se više pustiš u to što je tvoje lično ovde, to se osećaš bolje, svakako si uzdrman ali nekako i čistiji.

Polje laži i polje istine
Da, izvan Jami distrikta, koji je polje neistine, laži, manipulacija i mržnje, postoji i polje radosti i istine. To polje za mene je prostor mog posla. Ono što kreiram a kreiram baveći se pozorištem, to je moj najveći prostor slobode i sreće. Zbog toga mogu da živim.

Druge predstave
Gde me još možete videti? Sa Anom Konstantinović nedavno sam radila na predstavi “I jedna, i druga”  u kojoj se bavimo “Hedom Gabler” i “Norom”, vadeći ih iz konteksta onoga što je Ibzen napisao. Igram i “Ostatke” Andreja Noseva. Tu se negde možda možemo sresti.

S. Miletić

INTERVJU SA DUBRAVKOM DUDOM DRAKIĆ

Glumica Dubravka Drakić, profesorka u predstavi “Čuvari tvog poštenja” Gradskog pozorišta Podgorica

dubravka drakicPrepoznati svoju meru i meru koja ne škodi drugom, to je umetnost življenja

Predstava “Čuvari tvog poštenja” Gradskog pozorišta Podgorica koja je izvedena druge večeri Novog tvrđava teatra bavi se onim što je danas, kolokvijalno rečeno, potpuno “upušteno” a što je baza naše budućnosti i našeg života - našom decom a zapravo roditeljima i sistemom koji nas je doveo do zida pred kojim godinama grebemo...

Ulogu profesorke igra Dubravka Drakić koja je posle predstave govorila o tome kako je ona nastala i kako se nosi sa svim civilizacijskim preokretima o kojima govore u predstavi...
 
Bagatelisane reči
U procesu improvizacija čuli smo kompletnu himnu i onda smo počeli da rekonstruišemo stih po stih. Trudili smo se da otvoreno kažemo na šta nas oni podsećaju, da ih povežemo sa situacijam u našem životu, šta mislimo o tome i šta u njima prepoznajemo kao mogućnost kroz svakodnevni život. Meni je kao roditelju bila polazna tačka kako ja vaspitavam svoju decu, oslanjajući se na to kako su mene moji roditelji vaspitavali a često sam bila u prilici da kažem, ali to se kosi sa onim kako su mene moji rodetelji vaspitavali na šta bi čula, ali danas je drugo vreme, ta pravila više ne važe, to je pogrešan način vaspitavanja. Meni je teško da kažem da je pogrešno kako su mene moji roditelji vaspitavali, ja sam formirana ličnost i ne mogu sada drugačije biti vaspitana. S druge strane, koliko god se trudila da uradim nešto drugo i to je nemoguće, ja jesam produkt svojih roditelja. Ja ne mogu ni svoju decu drugačije da vaspitavam do tako da nikad ne rade drugima ono što ne bi voleli da neko drugi radi njima. Govorim im da se ono što se zove čast i poštenje ne vezuje za nešto što je puko imenovanje nekih pojmova, jer ljudi se često pozivaju na te reči, prečesto ih koriste, i u predstavi, ko god da nešto uradi kaže da je to istinito, iskreno i pošteno... Neprekidno se neko poziva na poštenje... Sad je bogznakako pošteno ako neko glasno kaže nešto što misli iako je to notorna glupost i grozno, nije ni plemenito, ni promišljeno. To su odlike, pa ne smem da kažem provincijalnih ili primitivnih društava ali mi se negde moramo zapitati kada se kaže provincija da to ne znači siromaštvo, nemaštinu, već neštto mnogo dublje i opasnije, provinciju u glavi. Činjenica je ipak da smo mi, što kaže moja mama, ti koji lakše podižu decu, imamo redovna primanja, imamo tehnologije, automobile, živimo životom koji nije sirotinjski, imamo vodu, struju, komotne uslove za život ali neprekidno nazadujemo.

Mera za meru
Neprekidno pojeftinjujemo međuljudske odnose i opšte dobro, ono što bi trebalo da bude cilj svakog civilizovanog naroda. Mi treba da težimo civilizovanom čoveku koji vodi računa, i o sebi, i o drugome. Tajkun ih predstave, pa tu su neki ozbiljni narcisoidni poremećaji, to su neke obuzetosti sobom, neprepoznavanje, činjenje za drugog samo ukoliko on ima koristi od toga. Nemoguće je uraditi bilo što za bilo koga ako ja lično nemam koristi. Na prvi pogled se čini da su to nijanse ali to su dugoročno ozbiljne razlike u vaspitanju dece, njihovom odnosu prema prirodi pre svega. Nigde se to tako lepo ne vidi kao kod nas u Crnoj Gori jedna bahatost odnosa prema prirodi, onome što nije lično tvoje, što su zajednički, opšti resurs i ta vrsta bahatosti i grabeži da se ti narcisi zadovolje je bezgranična. Narcisoidni poremećaj je nešto što nikada neće biti zadovoljeno. U toj vrsti dijagnoze tu nikada kraja, samo još, još, još, u svakom pogledu, finansijskom, prema drugim ljudima, prema pravu drugih ljudi na izbor. Ti ljudi imaju ogromne ambicije, oni ne postoje ukoliko nemaju svoje pratioce koji će neprekidno hraniti njihovu sujetu. Ostvareni ljudi, koji se i danas trude da budu bolji i bolji, ništa ne rade u odnosu na druge nego u odnosu na sebe, da budu bolji nego juče, nego pre pet godina... Novac je važan jer pruža čoveku elementarne životne uslove ali postoji nešto što se zove mera, mera u svemu, svakonevna mera, svako ima svoju ali meni se čini da je to umetnost življenja. To je prepoznavanje granica, prepoznavanje mere koja neće škoditi nikome. To je mera u odnosu na sebe i u odnosu na druge.

Nezajažljiva bahatost
Radim na fakultetu, gledam svoje studente, te mlade ljude... Ako sam ja mogla da upišem fakultet bez ikakve protekcije, ako sam mogla da dobijem uloge bez protekcije, ako i dalje radim bez protekcije, zahvaljujući svojoj upornosti, posvećenosti – ne kažem da nema prepreka i problema, probala sam da budem i i direktor pozorišta, razne stvari sam radila ali sam našla meru u svemu... Međutim, ono što ne mogu da razumem i sa čim ne umem da izađem na kraj su ta nezajažljivost i bahatost. One me plaše. Nisam tako vaspitana, gledala sam svoju majku - ja sam iz velike porodice, i sama sam roditelj i duboko shvatam kako je porodica značajna, kako su za moje vaspitanje bili važni svi moji divni nastavnici i mislim da i danas može isto tako. Možda sam ja u nekim iluzijama, ali stvarno verujem da može pravim putem sve da se postigne. Ne brzo ali može. U to me uveravaju i moji studenti koji i te kako umeju da prepoznaju dobre predavače, dobre ljude, dobre pedagoge. Oni jako dobro znaju da prepoznaju laž, robotizaciju i unosonost međuljudskih odnosa, sve ono što nije prirodno i što je poražavajuće za nas kao ljude.

S. Miletić

DRUGI FESTIVALSKI DAN

Druga festivalska predstava u takmičarskoj konkurenciji su bili "Čuvari tvog poštenja", autorski projekat Borisa Liješevića. Snažna, potresna, emotivna i duhovita, predstava jasno i nedvosmisleno postavlja problem, i nudi jasno i neminovno rešenje tog problema, do kojeg ne dolazi. Primarno potpomognuti činjenicom da novac kupuje sve, i idejom da neke stvari jednostavno mogu da "prođu", ova sjajna predstava glasno i bolno urliče da čast, iskrenost i odanost nisu više poželjni, da para vrti gde burgija neće, i da se prave ljudske vrednosti više ne baziraju na onim stvarima na koje smo navikli i koje očekujemo. U presudnom trenutku, postavlja se samo jedno pitanje. Da li ćemo se izjasniti, uprkos svemu, za ono što znamo da je ispravno i istinito, i da li ćemo za to časno stradali, ili ćemo se prepustiti sveopštem crnilu i prljavštini i samo tiho pognuti glavu.
Fantastično ostvarenje Borisa Liješevića i cele moćne glumačke ekipe Gradskog pozorišta iz Podgorice.

Naredna predstava trećeg festivalskog dana je Jami distrikt, u režiji Kokana Mladenovića.


PRVI FESTIVALSKI DAN

Juče je otvoren 4. Novi tvrđava teatar. Festival je otvorila glumica Marija Medenica, govorom kojim je ukaza na značaj pozorišnog stvaralaštva i kojim je poželela da festival i dalje bude podržan i značajan kao i sada.  Prva predstava takmičarskog programa je bila "Fama o biciklistima" novosadskog pozorišta Újvidéki Színház , u režiji Roberta Lenarda.

Snažna, skoro epska priča, koja kroz dekonstrukciju i simbolizaciju fragmenata govori velike reči i pita moćna pitanja. Svaki zaseban sektor i segment ove predstave, preko moćne koreografije, sjajnih kompozicija Adriana Kovača, sjajne glumačke ekipe do koncepta i poruke, ova predstava pruža sve što jedno scensko delo može da pruži. U sjajnoj dramatizaciji dela Svetislava Basare, ova predstava donosi nova pitanja, novu iskru, nove probleme, a sve pod kapom zajedničkog vira, u koji svi zajedno upadamo.

Naredna predstava koja nas očekuje je "Čuvari tvog poštenja", autorski projekat Borisa Liješevića. Pre otvaranja, publika je u ime dobrodošlice već tradicionalno dočekana sa hlebom i solju.

INTERVJU SA REDITELJEM ROBERTOM LENARDOM

“FAMA O BICIKLISTIMA” OTVORILA 4. NOVI TVRĐAVA TEATAR

robert lenardNaš je život engleska apsurdna poezija
Predstava "Fama o biciklistima" izvedena je 3. jula u Čortanovcima na otvaranju 4. Novog tvrđava teatra. Bilo je to jedno od najzanimljivijih izvedbi ove predstave... Priroda se, kako to obično biva na festivalima pod otvorenim nebom, urotila sa glumcima I bila im verni saputnik. I vetar, I voz u daljini a svakako I prisustva pisca Svetislava Basare, koji je predstavu gledao po treći put, posebno su bili inspirativni glumcima.
Nakon predstave o svom doživljaju “Fame” pod vedrim nebom govorio je njen reditelj Robert Lenard:

Drugi prostor
“Kada igraš predstavu u nekom drugom prostoru, I to ne mora obavezno da bude otvoreni prostor, nego čak I na drugoj zatvorenoj sceni a mi smo je već igrali u gostima, u Subotici,  uvek nešto moraš da prilagođavaš. Različit prostor nameneće druga pravila, uvek se mora irati malo drugačije, ponešto se mora prilagoditi. Ovde smo dobili specifičan ambijent kakvog nema nigde. Taj prostor ima I neku istorijsku vrednost vezanu za taj roman, nekako, vertikala se otvorila, što se do sada nije desilo. Jednostavno, sva ta priroda okolo, zvukovi I slikovitost vile, neba, šume, ušla je u predstavu I u celo to ludilo, prosto, sve je bilo u korist predstave.

Prilagođavanje
Danas smo oko dva I po sata probali predstavu, dakle, ne mnogo više nego što inače probao ali moram da kažem da smo pre neki dan igrali predstavu na Infantu pa je I to doprinelo dobroj kondiciji. Prešli smo tekst I pokret a onda smo se uglavnom bavili ulazima I izlazima, izmestili smo neke scene u neke njene druge prostorne dimenzije, kao na primer iznad lukova koje, inače, u predstavi nemamo.

A pisac?
Izuzetno mi je drago da je Basara treći put gledao predstavu. Ma kako nije stres?! Uvek mi je stres kad vidim da je došao. Čoveče, opet je došao! Ali to me beskrajno raduje.

Raspad kao sistem življenja
Baš kao što je “Makbet”’ postao čuvena drama o tiraniji, iako je napisan u vreme renesanse, tako je i ’’Fama o biciklistima’’ veoma duboka jer govori o raspadu, ne samo jednog društvenog sistema, nego i o raspadu svih političkih tvorevina. Tu mislim na razne unije, globalne organizacije, političke, finansijske, vojne i bilo koje druge. U krajnjem slučaju i na raspade svih ideologije. U tome smo uočili univerzalnost Basarinog romana koji sam prvi put pročitao 2010. godine i veoma lepo je sa mnom komunicirao, bez obzira što se ne sećam baš najbolje raspada SFRJ. Ako je roman osvojio mene, pretpostavio sam da može dopreti i do još mlađih generacija, pa tako isto i naša predstava.

O formo!
Nisam siguran da su slobodarstvo, protok ideja, antifašizam ikada bili suština EU. Možda jedino slobodan protok kapitala. Bilo je ne lakše, nego bolje dok Istočni blok nije bio tu. Imaš tezu i antitezu, jasno konstruisanu granicu između jednog i drugog i na obe strane možeš misliti da je tamo bolje, pogotovo zbog zida koji je i bukvalno i idejno bio između. Posle devedesete, Zapad prelazi na Istok i odjednom počinje da pravi neku koloniju i kao na svakoj koloniji to počinje da raste i stigli smo do toga da to više nije relevantno, svi znamo da je to laž.

Menjajmo sebe da bismo menjali svet
Sungovi su velikim delom uzeti iz romana a za dva songa sam iskoristio Umberta Eka koji je naslućivao raspad Evropske unije u ’’Praškom groblju’’ i ’’Fukoovom klatnu’’. Oni podstiču na razmišljanje, ali ne daju odgovor na pitanje: kako promeniti globalne društvene sisteme? Da znam odgovor na to pitanje, svet bi izgledao potpuno drugačije. Verujem da pozorište može da promeni svet, ali kako kaže Breht: ’’Da bismo promenili svet, prvo treba da promenimo ljude.’’ To se može jedino angažovanim teatrom.

Centrifugalno ludilo
Mnogi demokratski sistemi i sama globalizacija koja je zahvatila svet su zapravo diktature koje nameću svoja pravila. Ako smo previše opsednuti problemom, počinjemo da ludimo. Poludećemo i ukoliko smo previše udaljeni od njega. Potrebno je pronaći neki balans između svega toga, neku meru a to nije ni malo lako.

S. Miletić

GOVOR SA OTVARANJA FESTIVALA

Poštovani prijatelji pozorišta.

Poćeću ovo obraćanje najglumstvenijom rečenicom : „Ne mogu, a da ne..."
Ne mogu a da ne kažem da je velika čast otvoriti festival koji je u svojoj misiji jedinstven u Srbiji. Za NOVI TVRĐAVA TEATAR se godinama bore izvrsni umetnici. Od kojih sam mnogo naučila. Najpre, o pozorišnoj etici. Ali i o estetici. Verujem da smo svi mi makar jednom potajno poželeli da dobijemo šansu da pozdravimo publiku na početku jednog prestižnog festivala. Ili da budemo u nekakvom žiriju koji će imati privilegiju da oda priznanje i da se pokloni izvanrednosti svojih cenjenih kolega. Ili da pišemo poruku za Svetski dan pozorišta. Glumci uglavnom reprodukuju i tumače misli na kojima često zavide autorima. A retko imaju priliku da kažu nešto po čemu će ih publika zapaziti kao individue, a ne kao likove u komadu.
Jedno je sigurno. Svako naše obraćanje, bilo da je u svoje ime, ili u ime pisca, jeste pokušaj da svojim savremenicima kažemo koliko smo zahvalni što se bavimo baš ovim poslom. I svako naše obraćanje je dokaz da pozorište ne može a da ne bude postojeće, bivstvujuće. Neki bi rekli da je pozorište samoodrživo. I ne bi pogrešili. Mi ovde smo privilegovani jer prisustvujemo pozorišnom prazniku. Gledaćemo ostvarenja koja su obeležila pozorišnu sezonu, kako u Srbiji, tako i van granica naše zemlje. A verujem da smo svi svesni nužnosti i nasušnosti pozorišne saradnje u regionu. Zato su upravo ovakvi festivali važni i nadam se da će i narednih godina NOVI TVRĐAVA TEATAR imati punu podršku institucija. Kao društvo, moramo biti svesni odgovornosti i posledica, ukoliko se drznemo da pozorištu neprirodno nametnemo bilo kakve, pogotovo geografske granice.
Ovaj festival nema moto, nema nekakvu nepotrebnu selektorsku koncepciju. Jedini kriterijum je kvalitet. Kao i težnja stvaralaca da se odupru prosečnosti. NOVI TVRĐAVA TEATAR je ujedno naš „čuvar vatre" - čuvar pozorišne vatre, jer predstavlja šansu da preispitujemo svoje umetničke domete, kao i da nadjemo dodatnu motivaciju za naredne godine stvaranja.
Hvala vam!

Marija Medenica

INFORMACIJE O KARTAMA I PREVOZU

Poštovani posetioci,
Karte za četvrti ambijentalni festival Novi Tvrđava Teatar se kao i ranijih godina prodaju preko svih prodajnih mesta Gigs Tix-a.

Prodajna mesta Gigs Tix-a

Cena pojedinačne karte je 700 dinara.
Cena kompleta karata (6 karata za sve dane) 3.000 dinara
Cena komplet karata u periodu od 23. do 30.juna je 2.500 dinara

Prevoz do Čortanovaca je organizovan i ulazi u cenu ulaznice.
Autobus iz Novog Sada polazi u 20 sati ispred Srpskog narodnog pozorišta.
Autobus iz Beograda polazi u 19 sati ispred Pete beogradske gimnazije.
Takođe možete i direktno rezervisati karte i prevoz na broj telefona 064 138 96 94,
Sve predstave počinju u 21 sat.

Hvala Vam na interesovanju i dobrodošli na četvrti Novi Tvrđava Teatar!

DOBRU PREDSTAVU NIŠTA NE MOŽE DA KORUMPIRA

VidaOgnjenovic BLU 003Vida Ognjenović, idejni tvorac i selektor Novog Tvrđava Teatra, od 3. do 8. jula u Čortanovcima

Dobru predstavu ništa ne može da korumpira 
Srpsko pozorište ima nekoliko značajnih rediteljskih rukopisa, glumački je otvoreno prema inovativnim idejama, ponekad u nakani da aktivira gledaoca - prešaržirano je političkim nabojem, ali ne bez teatarskog pokrića. Inače je bez nekog naročitog društvenog uticaja. Primat na tom planu su preuzele politika i estrada...

Novi tvrđava teatar vrhunski je pozorišni događaj koji se održava na obroncima Fruške Gore, u čortanovačkoj vili “Stanković”, baš na mestu gde Dunav ljubi nebo. Ove godine, njegovo četvrto izdanje biće upriličeno od 3. do 8. jula. Publika će videti nekoliko izuzetnih predstava iz zemlje i regiona. Izabrala ih je Vida Ognjenović koja je i pokrenula ovu uzbudljvu letnju pozorišnu adresu.. O festivalu, publici, predstavama i srpskom društvu, o tome šta je pozorište nama danas a šta smo mi njemu, govorila je uoči festivala...

Onaj ko bira predstave za neki festival uvek ima neku ideju vodilju ili se ona ispostavi po odgledanim predstavama a to se vrlo često pretvori u moto festivala. Po kom ste ih principu birali? Da li imate neku takvu priču u kontekstu ovogodišnjeg NTT?
Moje osnovno polazište za sastav festivalskog repertoara je pre svega dobra predstava i njen odjek u umetničkom i širem društvenom kontekstu. Malo šta može da korumpira taj kriterijum, jer on nije nimalo skučen i jednostran, pošto dobro znamo da predstavu, taj univerzalni scenski pogon kojeg pokreću ideje, dobrom čini mnoštvo činilaca. Savremeni scenski izraz je, naime, višestruko izoštren u teatarskom smislu kao i u društvenom angažmanu, pa među predstavama biram one koje spremno i žestoko odgovaraju na savremene izazove. Zato smatram da odabir treba da je slobodan i što manje uslovljen spoljnim ograničenjima, pa ni unapred zadatom temom festivala. I moto zbog toga izostavljamo. Naravno, jedan uslov je neizbežan, a to je da se predstava može izmestiti iz omeđenog u otvoren prostor, a da ne gubi od svoje zaokružene izražajne forme i strukture. Dovoljno.  

Koliko ste videli predstava? Je li bitan broj? Zašto se u selekcijama uvek on naglašava? Šta taj broj (ne)govori o pozorišnoj Srbiji?
Ne znam broj, ali znam da nije mali. Bitan je jer po logici stvari što širi uvid to bolji i  raznovrsniji izbor. Selektori naglašavaju broj da bi istakli objektivnost izbora, odnosno obim ponude, pa i svoju odgovornu prilježnost. Brojnost viđenih predstava govori i o bogatstvu produkcije i vitalnosti pozorišta. Mada nikad nije utvrđeno da li broj predstava u sezoni određuje i njen uspeh. Pitam se, a bez odgovora, je li bolje napraviti tri dobro opremljene predstave, sa pažljivo izabranom podelom, sa redovnim mesečnim izvođenjem, ili pak skrpiti na silu i uprkos mnogo čemu, desetak što manjih, što većih, tako da se glumci zaposle i da se publici izađe u susret, po principu za svakog po nešto.  Novi Tvrdjava teatar je međunarodni festival, što znači da je i prostor za selekciju znatno širi.

Kakvo je srpsko pozorište? Bolje od srpske stvarnosti? Moralo bi biti. Ili upravo suprotno, govori o pravom stanju duha ljudi koji ovde žive?
Kako mu je, još je i dobro. Stvarnost i pozorište su po definiciji antipodi. Pozorište je skupa, ali i skupocena umetnost. Kod nas se još uvek misli da je samo skupa, pa se dotira gledalac, a štedi na pozorištu. Tako da majstor koji dođe da konstatuje kvar na veš mašini uzima za to hiljadu šesto dinara, a posle dođe onaj koji je popravlja i naplaćuje popravku, već prema prirodi kvara, ali svakad više od onoga ko da dijagnozu. Međutim, vrhunsku predstavu, odličnog postavljačkog tima, sa prvacima i glumačkim zvezdama, možete da gledate za četvrtinu sume za bilo koju uslužnu delatnost.

Inače srpsko pozorište je, kao i englesko, ili francusko, recimo, dugo bilo izrazito glumačko pozorište, a onda je negde sedamdesetih, po ugledu na rusku, a onda i na poljsku i češku školu, lagano preraslo u modernije, rediteljsko, da bi danas bilo izrazito takvo. Ima nekoliko značajnih rediteljskih rukopisa, glumački je otvoreno prema inovativnim idejama,  ponekad u nakani da aktivira gledaoca, prešaržirano je političkim nabojem, ali ne bez teatarskog pokrića. Inače je bez nekog naročitog društvenog uticaja. Primat na tom planu su preuzele politika i estrada.

Naše pozorište opstaje na odanosti i poverenju publike i na neutaživoj histrionskoj potrebi pozorišnika. Politički establišment je manje zainteresovan, čak pomalo zazire od njega ako nije kao ukrasna biljka koja oplemenjuje prostoriju, ali na potpuno bezopasan način.   

Šta znače pozorišni festivali danas? Čemu služe? Kako pomažu pozorištu?
Festivali su po mom mišljenju izazovni pozorišni forumi gde agon međusobnog nadigravanja dovodi do posebnog usijanja u odnosu gledališta i scene. Oni su neka vrsta javnog rezimea jednogodišnjeg pozorišnog učinka, pa je i sam plasman predstave u određenu selekciju potvrda njene uspešnosti. Istovremeno učešće na festivalu je prilika da umetnici svoje rezultate na dobar način odmere u takmičarskom poređenju sa drugim i drugačijim ostvarenjima. To je značajno proširivanje predstavljačkog iskustva, što mnogo znači.

Jesu li festivali dovoljno profilisani kod nas?
Mislim da jesu. Uostalom, verujem, da svaki pozorišni festival koji ima publiku ima opravdanja da postoji, pa čak i oni koji su poluvašarište. Igra je sama po sebi raznolikost, pa čemu stroga profilacija.

Šta je posebnost NTT?
To što se odvija na otvorenom kaskadnom prostoru, pred divnom vilom “Stanković”, u dubokoj tišini pošumljene zaravni, na uzvišici sa koje puca pogled na Dunav i široku bačku ravnicu. To jedinstveno mesto sasvim posebno obogaćuje doživljaj predstava.

Kakvu energetsku vrednost NTT-u daje čortanovačka vila?
Veliku. Zvučaće kao legenda, ali je priča istinita. Vila “Stanković” je sagrađena na mestu koje je izabrano po svojoj lekovitosti. Vlasnik je, naime, istraživao razne lokacije koje bi bile najpogodnije za život njegove supruge obolele od astme. I pronađena je ta mala zaravan na kojoj se neprekidno stvara ruža vetrova sa visokim ozonskim nabojem. Sada se na tom izabarnom, lekovitom  mestu, i glumci i publika osvežavaju u julskim večerima. Eto, zar to nije prava energetska vrednost.   

Kakva je srpska publika (kakva je festivalska)?Šta publika danas uopšte ište a šta joj se nudi? Treba li joj dati, bar na kašičicu ono što traži a traži, čini se, nadu koju je izgubila u životu? A nade nema ni u pozorištu... Ili?
Uvek sam mislila da je srpska publika odlična i mora se uzimati ozbiljno. Ko god kaže da ga publika ne zanima, vara se, ili pak vara nas kojima to kaže, jer sumnjam da postoji baš potpuna nebriga za gledaoca, tu važnu četvrtu dimenziju scene. Ne mislim da treba povlađivati njenom ukusu, ni svakom njenom hiru, već naprosto računati na to da je publika grupa složena od različitih ljudi, a predstava je dijalog sa publikom i u dijalogu ne treba potcenjivati sagovornika, jer će ispasti da jedna strana razgovara sama sa sobom. Jeste, publika dolazi u teatar kao u sklonište od svakodnevice, pa možda i u potrazi za nekim zračkom nade i iz najrazličitijih drugih razloga. Pozorište, međutim, nije ni predikaonica, ni riznica nade. U stvari, ono jeste vrsta iluzije, ali je najgore kad je razbibriga, propaganda, ili obmana, kad naprazno rastužuje, ili nasilno uveseljava kao prozak, američki lek protiv depresije. Pozorište je mesto gde se mire iluzija i stvarnost na sasvim virtuelan način. Mislim da manji deo naše publike ide u pozorište da mu prođe vreme, pa i taj razlog nije nevažan. Ali u aprilu sam bila deo vrhunske publike i uverila sam se koliko dijalog scena za gledalište može biti ozbiljan.  Za selekciju sam gledala predstavu Naš Razred, poljskog autora Tadeuša Slobodnjaneka u mađarskom gradu Miškolcu. Predstava je bila odlično režirana i glumljena, duga i složena, o stradanju Jevreja u Poljskoj, sa mništvom vrlo ozbiljnih i teških scena. Odvijala se, međutim, u pobožnoj tišini i s pažnjom kakva zamišljamo da je u tibetanskom hramu. Jasno je bilo da je publika u potpunom saglasju sa scenom. Na kraju su stajaće ovacije trajale više od deset minuta, a ono što je ostavilo još veći utisak, publika je iz sale izlazila lagano, ćutke, svečano, zamišljeno, kao u pogrebnoj povorci. Predstava je to zaista zaslužila, ali i publika je te večeri zaslužila moje duboko divljenje.
 
Kao retko koji profesor vi brinete o svojim studentima i kada odu sa akademije. Neki od njih imaju blistave pozorišne karijere. Koje vas vaše pozorišno dete uvek posebno ozari?
Svako, ne odvajam ih. Sjajni su i zaista su se razvili u prave umetnike. Najviše se ozarim dok ih gledam na sceni. Začudim se koliko su se vinuli nebu pod oblake, prave su zvezde. E, pa, pomislim s osmehom, zaista, nije bilo uzalud.

(Snežana Miletić)
Foto: Branko Lučić