KONFERENCIJA ZA NOVINARE POVODOM 6. NOVOG TVRĐAVA TEATRA

U ponedeljak, 24. juna u VIP salonu Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, održana je konferencija povodom 6. Festivala "Novi Tvrđava Teatar". Na konferenciji su govorili Marijana Šarkić ispred organizatora festivala, Jugoslav Krajnov , glumac i član saveta festivala, v.d. direktora Studentskog kulturnog centra Obrad Škrbić i selektor Vida Ognjenović, koja je novinarima predstavila ovogodišnju selekciju festivala, kao i slogan: "Kakvi smo takvi smo - pozorište zna", čime je najavljeno da će 6. ambijentalni festival Novi Tvrđava Teatar biti održan od 4-9. jula. 2019. godine u Vili Stanković u Čortanovcima.

PROGRAM 2019.

 

PROGRAM ŠESTOG POZORIŠNOG FESTIVALA
"NOVI TVRĐAVA TEATAR"
U VILI STANKOVIĆ - ČORTANOVCI od 4. jula do 9. jula 2019.

Pod sloganom: KAKVI SMO TAKVI SMO - POZORIŠTE ZNA

 

san o mileni

Četvrtak 4. jul u 21:00

„SAN O MILENI"

Udruženje umetnika ARTISTA, Požarevac, Srbija, režija Jelena Bogavac.

opsada-venecije

Petak 5. jul u 21:00

"OPSADA VENECIJE"

Inspirisanom delom Albera Kamija "Opsadno stanje" Pozorište “Tudor Vianu”/Đurđu/Rumunija, režija Mikele Modesto Kazarin.

kavkaski-krug

Subota 6. jul u 21:00

"KAVKASKI KRUG KREDOM"

Narodno pozorište Sarajevo, režija Paolo Mađeli. Igra se na sceni "Jovan Đorđević" u Srpskom narodnom pozorištu.

ventilator

Nedelja 7. jul u 21:00

"VENTILATOR"

Inspirisano "Lepezom" Karla Goldonija, koprodukcija Novosadsko pozorište/Újvidéki Színház i Gledališče Koper, režija: Jaka Ivanc.

zene-iz-troje

Ponedeljak 8. jul u 21:00

"ŽENE IZ TROJE"

Narodno pozorište Priština i Pozorište "Zoran Radmilović" Zaječar, režija, adaptacija i scenografija Nebojša Bradić.

zenidba

Utorak 9. jul u 21:00
PREDSTAVA VAN KONKURENCIJE U ČAST NAGRAĐENIH:

"ŽENIDBA I UDADBA"

Studenti II godine Fakulteta savremenih umetnosti, režija i adaptacija: prof. Vida Ognjenović, asistent: Slobodan Beštić, saradnik u nastavi: Jovana Todorović.

Kakvi smo, takvi smo - pozorište zna

    Pozorište zna o nama mnogo više no što bi mi hteli da bude obznanjeno. Poznaje naše odlike, životne vrline i podvige, baš kao i zakrinkane pritvornosti i prešminkana zlodela. Zna kad smo iskreni, a kad prevejani lažovi. Vidi kad se istinski zalažemo za nešto, a kad pak brbljamo uzdajući se u lakovernost onih kojima je uteha potrebna. Teško da se možemo osloniti na tajne koje pozorište ne može prozreti. Zna ono dobro i šta mu zameramo, a nije toga malo. U prvom redu bunimo se što je preozbiljno i grubo u kritikama, kao da nema ništa dobro da istakne. Onda nam smeta što često ide predaleko, ili se nekim stvarima primiče preblizu, jer se ne drži obavezne simetrije i ravnoteže. Zna da očekujemo od njega da bude mlak oblog za bolna mesta, a ne poziv na hiruršku intervenciju. Hteli bismo da je pozorište umereno golicavo  i bezmerno veselo, da pucamo od smeha kako bi zaboravili da treba da pucamo od muke. Očekujemo da bude ćudoredno i poučno, toliko da blago ukaže da je dobro bolje od zla, naravno ako za zlo nemamo opravdanje od kuće. Tražimo da nas ne prekoreva za nešto što i drugi čine, eto neka kori njih. Idealno bi bilo da je pozorište umereno-kontinentalna klima, da ima dovoljno sunčanih dana, uz kišu kad je usevima potrebna, a grmljavine da su kratke i ne odveć grube. Da je vetar  povetarac, a sneg da pokrije zemlju samo za zimske praznike.

    Svesno je pozorište našeg razočarenja što taj model više uopšte nije u opticaju.  Ono već odavno nije mesto za relaksaciju i samozaborav, pa  nam stavlja do znanja da ni mi njemu više nismo baš sasvim po ćudi. Zato nas poziva da shvatimo da je ono do danas uveliko razigralo svoje moći, izbrusilo svoj znakovni i metaforički aparat toliko da se slobodno i suvereno kreće i kroz najsloženije činjenice, pojave i obrte. Hamletovski rečeno pozorište i dalje jeste ogledalo u kojem se ogleda stvarnost, ali je odavno nadigralo i ismejalo pretnju da će biti razbijeno u paramparčad ako svakom licu ne odgovori da je najlepše na svetu.

   Ta vremenom osvojena sloboda da  čoveku licem u lice otvoreno govori i o naličju, vratila je pozortište na prapočetak kad se pojavilo kao forum za katarzično čistilište, pokrenuto iz potrebe za ispitivanjem porekla slučajnosti. U potrazi za formulom dejstva misterije, pozorište je afirmisalo igru kao mnogoliko višeznačno sredstvo kojim se javno, pred širokim skupom, prikazuje, razotkriva i razmatra zbilja u njenim raznovrsnim  varijacijama. Pozorište je dakle počelo i održalo se na čovekovoj zapitanosti o sebi i svom položaju u svetu svekolikih sila i čuda kojima nije znao ni ishodište ni pravce kretanja. Idući tom linijom, s čovekom u središtu svog ispitivanja, pozorište se menjalo i razvijalo, kao živ umetnički organizam igre, na čijoj vitalnosti se održava i stalno obnavlja.

   U naše vreme kad je javnost zamućena lažnim vestima, kad su ljudi međusobno udaljeniji nego ikad, uprkos fantastičnim mogućnostima povezivanja, pozorište je postalo oaza istinskog doživljaja činjenica. Kako svaka pojava na sceni zahteva sopstveni umetnički dokaz, svaka prevara na pozornici je providna. Pozorište kao umetnost sinkretičkog preoblačenja stvarnosti u svojoj biti je umetnost raskrinkavanja, jer sve u predstavljanju vodi otkriću istinskog jezgra prikaza.   

Vida Ognjenović